Ariš - larix europaea

Narodna imena:

Arič, ariševina, gorski mecesan, macesan.

Botaničke karakteristike:

Ariš je jedino cmogorično drvo što svake godine gubi listove, tj. iglice. Drvo je visoko od 20 do 40 metara, s tankim pognutim granama, crvenosmeđom ispucanom korom i šiljastom krošnjom. Fine i mekane iglice rastu zasebno na dugim i tankim izdancima u kiticama po dvadeset do šezdeset u broju, koje u jesen otpadaju. Ariš je jednodomna biljka koje se crveni, mirisavi cvetovi razvijaju u male šišarice. Kora, smola i iglice imaju balzamičan miris, nalik na limun. Smola ima miris na balzam, a okus poput terpentina.

Stanište:

Ariš ponajbolje uspeva u planinama, a često sačinjava goleme šumske prostore. Brzo raste i zbog toga se sadi i uzgaja.

Upotrebljivi delovi biljke:

Za lek se skupljaju zeleni češeri u proleće i početkom leta, iglice u toku cele godine, a smola i kora u jesen.

Primena:

Iglice i mladi češeri koriste se za kupku u lečenju nervno rastrojenih bolesnika, rekonvalescenata i jako slabih osoba. Isto tako, iglice i kora koriste se za pripremanje obloga za lečenje upaljenih rana, prignječenosti i čireva.Čaj pripremljen od kore ariša tera na mokrenje, leči vodenu bolest u početku, žuticu, reumu u zglobovima, osip i čireve. Smola pripremljena s vinom i medom čisti začepljenu jetru, drobi i lagano odvaja pesak i kamenje iz žuči, bubrega i mokraćnog meura, a kod upale grla koristi se za grgara.